Бајке – праве, правцате!

На креативној радионици „Малог биоскопа“ све пршти од маште! Измаштавања, надмаштавања, одмаштавања, подмаштавања!!! И то сиииилно маштање изродило је две невероватне бајке! Праве, правцате! Нису Гримове, ни Андерсонове, него нове, најсвежије бајке из пера наших малих полазника.

ТРИ СИНА

Живели некада давно рибар и његова три сина. Мајку нису имали, а када им се отац тешко разболео, пошаље их у свет да траже посао. Кренуше тако они, па кад стигоше до прве раскрснице, договоре се да најстарији иде право, средњи десно а најмлађи лево.

Тражили су посао годину дана, али нико није успео да га нађе. После тог времена, пред најстаријим  сином појави се вила и рече му да пожели једну жељу. Он пожеле да буде врло богат, да има лепу кућу и лепу жену. Иста вила појави се и пред средњим сином, који пожеле лепу кућу и одличан посао. Вила оде и до најмлађег сина, а он јој рече да жели да му отац оздрави. Вила одговори да му не може испунити жељу и да каже неку другу. „Желим посао“, рече он и вила свима испуни жеље.

После годину дана, оде вила до најстаријег сина да види шта је постигао у животу, али уместо великог богаташа, угледа просјака. Исто је било и са средњим сином. Када вила дође до најмлађег сина, виде га са женом на великом имању пуном животиња. Одушеви се вила и рече ми како су прошла његова два брата и да он може да пожели још једну жељу. Он опет пожеле да му отац оздрави. Овога пута вила му испуни жељу.

Онда он прво оде оцу и позва га да живи са њим. Нађоше и друга два сина, једва их препознавши необријане и прљаве. Довели су их кући, лепо окупали, обријали и обукли. Отац им је рекао да се срамоте и да се угледају на најмлађег брата. Најмлађи брат их одведе да изуче занате.

Средњег брата запосли у пекари, а најстаријег  у радионици за поткивање коња. Остави их и рече да ће за годину дана доћи да види шта су направили од својих живота. (…)

Василије Првуловић

БАЈКА О ЗМАЈУ

                Био једном змај, стар и скоро окамењен од живота. Имао је много стотина година, и исто толико љуски од крљушти по телу. Размишљао је о старости и смрти која га је чекала, ако не промени своје понашање. А змај је знао само да отима, убија, разваљује и прождире. Није могао да се сети себе пре него што је постао овакав какав је сада.

Некада је био човек, млад и леп, али са поквареним мислима и поступцима. Међу људима је увек правио свађе, туче, неразумевање и немир. У његовој башти чак је и цвеће престало да цвета и птице да певају. Толико је био одбојан, уображен и зао.

Онда се једном окупао у језеру, из кога су други људи излазили подмлађњни и здрави, али младић је одатле изашао четвороношке и обрастао дебелом кожом са крљуштима. Тек је касније сазнао да је то била казна за бес са којим је ушао у језеро и купао се наређујући води да га учини моћним и јаким. То језеро испуњавало је људима жеље и молбе. Али само добрим људима. Зли су најчешће излазили после купања само са збрканим мислима, а то је значило да су почели да се преиспитују и поправљају. Једино је охоли младић, уместо да лепо замоли воду, узвикивао наредбе и беснео. То га је претворило у змаја – снажно и моћно биће, али не са моћима да чини добра дела, него са моћима да убија, краде и уништава све чега се дохвати.

После много векова таквог живота, змај се изгледа уморио и заситио. Већ месецима није отео ниједну принцезу, није спалио ниједно село и није порушио ниједан замак. Лежао је у својој леденој и смрдљивој пећини и схватио да стари. Ако изађе, улови неког витеза и поједе га заједно са коњем, подмладиће се. Крљушт ће му постати лагана и клизава, пресијаваће се на сунцу као нафта. Ако настави да лежи у пећини, постаће све стврднутији, крљушт ће му задебљавати и на крају ће се цео окаменити.

Змај угледа зрак сунца који је пао на један бусен траве, испред пећине. Из бусена је вирила танка стабљика, а на њеном врху треперио је цвет. У змајевим очима, зенице се раширише. Приметио је цвет! Никада раније није видео да цвеће постоји. Онда је осетио лагани, нежни мирис. Схватио је да цвет мирише. Змај се стресао од језе која је прострујала дубоко кроз његово тело. На цвет је долетео лептир. Као зачаран, змај се тешким, шкрипавим ходом подигао и пошао за лептиром. Лептир је летео и летео, а змај је једва успевао да га прати. Онда га је изгубио из вида. Стајао је потпуно празан и отупео, уморан, стар и скоро окамењен, а пред њим се простирало исто оно језеро у које је некада ушао као младић, а изашао као змај.=Без размишљања, са осећајем благости и мира, змај је полако ушао у воду и нестао испод њене површине. Дуго се није видело ништа. Све је било мирно. А онда се језеро узбуркало, као да ври. У пени пуној огромних мехурова, дугиних боја, на површини се појавио диван младић, топлог погледа, бистрих очију, и усправног стаса. Чаролија је открила душу заробљену у телу змаја.

Младић је надаље живео свој живот као добар, поштен, вредан и радостан човек.

Марија Симовић

Ови радови су настали у креативној радионици Малог биоскопа, након гледања филма „Бескрајна прича“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>