„Изгубио сам нешто вредно“ – то је била једна од тема на прошлогодишњој креативној радионици Малог биоскопа. Међу свим радовима, посебно издвајамо ова два писана задатка:

„Ја сам имала баку која се звала Анђелка. Била је много добра и све ми је дозвољавала. Не сећам се њеног гласа, јер у последње време није уопште могла да говори, него је све писала на папириће. Имала је веома топао поглед и ако јој је нешто тешко, као на пример да седне на под да се игра са мном па да устане, она то уради због мене. Кад сам живела у старој кући, близу је био паркић и бака ме је стално водила тамо. Умрла је зато што није могла да гута, па није ни јела. Заправо умрла је од глади. Свима нам је страшно жао и стално нам недостаје, јер је била најбоља бака на свету. Иако није са нама, и даље осећам њену љубав.“

Марија Симовић

****

„Моју нану и мог деку сам много волео. Када год би очи боје кестена моје нане погледале у мене, одмах бих био срећнији. Када год би ушао у собу мог деке, он би био срећан, мислим да се смејао и док је спавао. Нана Мима и ја смо се увек добро проводили на њеном кревету, у ком је била зато што је њена болест откривена превише касно, али моја нана је своје некретање допуњавала својом памећу. Уз музику коју сам производио тако што сам свирао по кревету, певала је песме које сам ја тада много волео. Били смо савршен дует, моја нана и ја. Дека се звао Славољуб и био је веома симпатичан човек, кога би свако желео за пријатеља. На мене никада није викао. Са деком и баком се нисам много виђао, јер смо живели у различитим градовима, али једно време сам живео и са њима. Баку сам изгубио још док сам ишао у вртић, а деку када сам пошао у први разред. Мени бака и дека много недостају и када би ми неко рекао да пожелим жељу, пожелео бих да се они врате.“

Василије Првуловић