У овом семестру, октобар-децембар 2012, програм „Мали биоскоп“ ће се одржавати сваке друге недеље, од 20. октобра 2012. у циклусу од шест филмова, од 17 до 20 часова суботом, или од 11 до 14 часова недељом.

Филмови ће бити приказивани по следећем редоследу:

1. ПОВРАТАК У БУДУЋНОСТ (1985)

Увек сам волео псе, али пошто сам подстанар, нисам у прилици да их имам. Зато сам се јако обрадовао када сам од маме и тате за рођендан добио папагаја. Коле, како сам га назвао, је розела - врста папагаја која је по природи прилишно плашљива и јако се тешко припитомљава. Али, ја сам веома упоран па сам заједно са мамом направио Колету његов кутак. Мама му је на једном од зидова нацртала палму. Његов кавез смо сместили на тај зид како би га та слика подсећала на његово природно станиште.

Недуго затим, дали смо се у потрагу за прикладним дрветом које смо ставили у саксију, прелили је гипсом, да се на преврне, и поставили је испред великог огледала у ходнику. Данима сам отварао вратанца кавеза, покушавајући да наговорим Колета да изађе напоље и слети на то дрво. И, као и обично, моја упорност се исплатила! Једног дана је Коле излетео из кавеза и стао на своје дрво. Цвркутао је и шепурио се пред огледалом, зато што је био слободан и срећан. Од тада ме је сваког јутра будио својим цвркутањем, као да је хтео да ми каже колико ми је захвалан што има свој кутак у стану.

После извесног времена, газда нам је рекао да имамо још пола године да ту живимо и да морамо да бацимо Колетово дрво, а да њега морамо да држимо у кавезу. После тога, отишао сам у своју собу и почео да плачем. Коле је то чуо и почео да цвркуће, као да је знао да више нећемо моћи да га пуштамо ван кавеза. Пошто нисам могао да поднесем да Коле све време буде у кавезу, мама и ја смо одлучили да га однесемо у Зоолошки врт. Ја ипак нисам могао да одем са мамом, јер ми је било јако тешко због растанка са Колетом. Али, кад сам боље размислио, Коле ће тамо имати друштво и већи простор, него код мене у малом стану.

Иван Потпара

Овај рад је настао у креативној радионици Малог биоскопа, након гледања филма „Леси се враћа кући“.

У селу, кога су реке улепшавале, кише заобилазиле, а сунце пуштало своје најлепше зраке по живописним пољима, живео је неугледни сељанин.

И кућица у којој је живео беше неугледна и трошна, а он и његова жена сами, тужни и често гладни… Имали су само седам пачића. О њима су свакодневно бринули, а то мало хране што су имали, делили су увек на девет делова – за пачиће и себе.

Надугачко и нашироко су сви сељани причали о тој малој породици. Причали су да убоги сељанин пречесто прича са пачићима, смеје се са њима, чак их и мази! Често испредаху приче о прстену на руци убогог сељака, који је био велик и скупоцен. Сви су се у селу чудили зашто тај прстен не прода и тако обезбеди себи и својој жени бољи живот. Све је око тог сељанина деловало мистериозно и чудно.

Једног од оних дана, када се сунце наљути на свет па мање сија, када кише падају из ината, а ветар дувак као да ће да одува кровове, у селу приметише чудну кочију. Била је то кочија са златним точковима и три прелепа бела коња. Зауставила се на сред села! Из кочије је изашла девојка златне косе, са звездама у очима. Лаким кораком, упутила се ка трошној кућици на крају села. Дошавши код сиротог сељака, посула је златни прах и рекла: „Седам година несреће управо пролази сада!“ Била је то вила мора.

Одједном се убога кућица претвори у дворац, а весела дечја граја чула се са свих страна. Четири дечака и три девојчице су весело трчали по дворишту. Појавише се и сељанин и његова жена, са крунама на главама. Седмогодишња клетва зле вештице која је бачена на краља мора коначно је поништена!

Краљ, краљица и њихово седморо деце живели су срећно и дуго, а о слављу које направише у селу и данас се прича. Село је и даље лепо, а сунце је наставило да пушта своје најлепше зраке по живописним пољима. Сељани, поносни на краља, живеше у срећи и весељу.

Немања Спасић

Овај рад је настао у креативној радионици Малог биоскопа, након гледања филма „Бескрајна прича“.

На креативној радионици „Малог биоскопа“ све пршти од маште! Измаштавања, надмаштавања, одмаштавања, подмаштавања!!! И то сиииилно маштање изродило је две невероватне бајке! Праве, правцате! Нису Гримове, ни Андерсонове, него нове, најсвежије бајке из пера наших малих полазника.

ТРИ СИНА

Живели некада давно рибар и његова три сина. Мајку нису имали, а када им се отац тешко разболео, пошаље их у свет да траже посао. Кренуше тако они, па кад стигоше до прве раскрснице, договоре се да најстарији иде право, средњи десно а најмлађи лево.

Тражили су посао годину дана, али нико није успео да га нађе. После тог времена, пред најстаријим  сином појави се вила и рече му да пожели једну жељу. Он пожеле да буде врло богат, да има лепу кућу и лепу жену. Иста вила појави се и пред средњим сином, који пожеле лепу кућу и одличан посао. Вила оде и до најмлађег сина, а он јој рече да жели да му отац оздрави. Вила одговори да му не може испунити жељу и да каже неку другу. „Желим посао“, рече он и вила свима испуни жеље.

После годину дана, оде вила до најстаријег сина да види шта је постигао у животу, али уместо великог богаташа, угледа просјака. Исто је било и са средњим сином. Када вила дође до најмлађег сина, виде га са женом на великом имању пуном животиња. Одушеви се вила и рече ми како су прошла његова два брата и да он може да пожели још једну жељу. Он опет пожеле да му отац оздрави. Овога пута вила му испуни жељу.

Онда он прво оде оцу и позва га да живи са њим. Нађоше и друга два сина, једва их препознавши необријане и прљаве. Довели су их кући, лепо окупали, обријали и обукли. Отац им је рекао да се срамоте и да се угледају на најмлађег брата. Најмлађи брат их одведе да изуче занате.

Средњег брата запосли у пекари, а најстаријег  у радионици за поткивање коња. Остави их и рече да ће за годину дана доћи да види шта су направили од својих живота. (…)

Василије Првуловић

БАЈКА О ЗМАЈУ

                Био једном змај, стар и скоро окамењен од живота. Имао је много стотина година, и исто толико љуски од крљушти по телу. Размишљао је о старости и смрти која га је чекала, ако не промени своје понашање. А змај је знао само да отима, убија, разваљује и прождире. Није могао да се сети себе пре него што је постао овакав какав је сада.

Некада је био човек, млад и леп, али са поквареним мислима и поступцима. Међу људима је увек правио свађе, туче, неразумевање и немир. У његовој башти чак је и цвеће престало да цвета и птице да певају. Толико је био одбојан, уображен и зао.

Онда се једном окупао у језеру, из кога су други људи излазили подмлађњни и здрави, али младић је одатле изашао четвороношке и обрастао дебелом кожом са крљуштима. Тек је касније сазнао да је то била казна за бес са којим је ушао у језеро и купао се наређујући води да га учини моћним и јаким. То језеро испуњавало је људима жеље и молбе. Али само добрим људима. Зли су најчешће излазили после купања само са збрканим мислима, а то је значило да су почели да се преиспитују и поправљају. Једино је охоли младић, уместо да лепо замоли воду, узвикивао наредбе и беснео. То га је претворило у змаја – снажно и моћно биће, али не са моћима да чини добра дела, него са моћима да убија, краде и уништава све чега се дохвати.

После много векова таквог живота, змај се изгледа уморио и заситио. Већ месецима није отео ниједну принцезу, није спалио ниједно село и није порушио ниједан замак. Лежао је у својој леденој и смрдљивој пећини и схватио да стари. Ако изађе, улови неког витеза и поједе га заједно са коњем, подмладиће се. Крљушт ће му постати лагана и клизава, пресијаваће се на сунцу као нафта. Ако настави да лежи у пећини, постаће све стврднутији, крљушт ће му задебљавати и на крају ће се цео окаменити.

Змај угледа зрак сунца који је пао на један бусен траве, испред пећине. Из бусена је вирила танка стабљика, а на њеном врху треперио је цвет. У змајевим очима, зенице се раширише. Приметио је цвет! Никада раније није видео да цвеће постоји. Онда је осетио лагани, нежни мирис. Схватио је да цвет мирише. Змај се стресао од језе која је прострујала дубоко кроз његово тело. На цвет је долетео лептир. Као зачаран, змај се тешким, шкрипавим ходом подигао и пошао за лептиром. Лептир је летео и летео, а змај је једва успевао да га прати. Онда га је изгубио из вида. Стајао је потпуно празан и отупео, уморан, стар и скоро окамењен, а пред њим се простирало исто оно језеро у које је некада ушао као младић, а изашао као змај.=Без размишљања, са осећајем благости и мира, змај је полако ушао у воду и нестао испод њене површине. Дуго се није видело ништа. Све је било мирно. А онда се језеро узбуркало, као да ври. У пени пуној огромних мехурова, дугиних боја, на површини се појавио диван младић, топлог погледа, бистрих очију, и усправног стаса. Чаролија је открила душу заробљену у телу змаја.

Младић је надаље живео свој живот као добар, поштен, вредан и радостан човек.

Марија Симовић

Ови радови су настали у креативној радионици Малог биоскопа, након гледања филма „Бескрајна прича“.

„Изгубио сам нешто вредно“ – то је била једна од тема на прошлогодишњој креативној радионици Малог биоскопа. Међу свим радовима, посебно издвајамо ова два писана задатка:

„Ја сам имала баку која се звала Анђелка. Била је много добра и све ми је дозвољавала. Не сећам се њеног гласа, јер у последње време није уопште могла да говори, него је све писала на папириће. Имала је веома топао поглед и ако јој је нешто тешко, као на пример да седне на под да се игра са мном па да устане, она то уради због мене. Кад сам живела у старој кући, близу је био паркић и бака ме је стално водила тамо. Умрла је зато што није могла да гута, па није ни јела. Заправо умрла је од глади. Свима нам је страшно жао и стално нам недостаје, јер је била најбоља бака на свету. Иако није са нама, и даље осећам њену љубав.“

Марија Симовић

****

„Моју нану и мог деку сам много волео. Када год би очи боје кестена моје нане погледале у мене, одмах бих био срећнији. Када год би ушао у собу мог деке, он би био срећан, мислим да се смејао и док је спавао. Нана Мима и ја смо се увек добро проводили на њеном кревету, у ком је била зато што је њена болест откривена превише касно, али моја нана је своје некретање допуњавала својом памећу. Уз музику коју сам производио тако што сам свирао по кревету, певала је песме које сам ја тада много волео. Били смо савршен дует, моја нана и ја. Дека се звао Славољуб и био је веома симпатичан човек, кога би свако желео за пријатеља. На мене никада није викао. Са деком и баком се нисам много виђао, јер смо живели у различитим градовима, али једно време сам живео и са њима. Баку сам изгубио још док сам ишао у вртић, а деку када сам пошао у први разред. Мени бака и дека много недостају и када би ми неко рекао да пожелим жељу, пожелео бих да се они врате.“

Василије Првуловић

Новоотворени БЛОГ Студија „БИС!“ је место за коментаре и приче о свим активностима које се дешавају у Студију. Међу тим активностима, посебно се издваја МАЛИ БИОСКОП. Наши полазници углавном знају о чему је реч, али за оне који то не знају – ево прилике! На блогу ћемо објављивати најбоље дечје радове настале на креативној радионоци Малог биоскопа, али и кометаре наших предавача. Сви су позвани да слободно оставе свој коментар на дну странице.

Живео бисокоп!

„Мали биоскоп“, посебан програм у оквиру Студија „БИС!“, представља стручно вођене пројекције старих, добрих и уметнички изузетно вредних филмова. У изузетно пријатном, кућном амбијенту медијатеке Студија „БИС!“ у Ул. Илије Ђуричића 60, деца имају прилику да гледају култне филмове који се памте. Пројекције су вођене уз присуство два инструктора, и уз бесплатно послужење за децу. После филма деца су укључена у креативну радионицу у којој ће се водити тематски разговори о вредностима понуђеним у одгледаним филмским причама, као и о основним филмским појмовима и значајним редитељима и глумцима. Рад у  радионици подразумева и краетивни израз сваког детета кроз цртање или писање.

У овом семестру, октобар-децембар 2012, програм „Мали биоскоп“ ће се одржавати сваке друге недеље, од 20. октобра 2012. у циклусу од шест филмова, од 17 до 20 часова суботом, или од 11 до 14 часова недељом.

Ево како је предавач и инструктор овог програма, Стефан Симић, забележио стварање и рад у оквиру „Малог биоскопа“:

„На једном од састанака предавача у Студију „БИС!“, изнет је предлог да се у стални избор предмета уврсти и гледање добрих, лепих и поучних филмова за децу, а и за нас који то никада нећемо престати да будемо. Настало је усхићење!

Предавачи су почели са набрајањем филмова које су волели као деца и које би волели да пусте клинцима из Студија. Подетињени, набрајали смо сцене, карактере и приче из филмова. Коначан списак филмова, предлог садржаја и циљева часова објединила је Маја Буњац, драмски педагог и координатор Студија „БИС!“. Ласкава улога човека који ће са децом гледати филмове, причати и м, слушати их и размењивати утиске са њима, припала је мени.

 “Мери Попинс“ је пробила лед. На том првом часу сусрели смо се са мјузиклом, редитељем, Оскаром, великим глумцима и њихвим биографијама, итд… Сима и Маја су објашњавали „Како се снима ово?“, „Шта је ово и ко је оно?“. Слушали смо критике и похвале на рачун глуме, плеса, режије, костима, сценографије. Већ на другом окупљању „Малог биоскопа“ поделили смо први „еуроблок“ победнику квиза, научили смо да испоштујемо ауторе филма тиме што ћемо одгледати ојавну шпицу, научили смо да прво хвалимо, а тек после упућујемо негативну критику, да слушамо једни друге и да филм није само забава, већ да се заиста из сваког може нешто и научити. Прочеше да пристижу и први домаћи задаци. Знали су да буду у облику писаног рада, у облику цртежа, као друштвена игра, као скеч, а чак и у виду истраживачког задатка где је требало пронаћи нешто о глумцима, редитељима или писцима. Причали смо и заједно учили о витезовима, ванземаљцима, краљевима, државама и људима, писцима, епохама, али и о љубави, детињству, инату, добру и злу, богатству и сиромаштву, лепоти, доброти, памети…

Надам се да сам успео да им кажем оно што знам, а да не будем досадан, надам се да сам успео да их упутим, а да се не изгубе, да уче, а да никада не кажу да знају све. Надам се да сам их научио да гледају филмове. Надам се, јер сам видео да се у клинцима који су гледали филмове са мном крију филозофи, писци и песници, цртачи, сликари и још ко зна који паметњаковићи.“

„Мали биоскоп“ као активност у оквиру Студија „БИС!“ је претходне школске године добила највише похвала! Проверите зашто!