У селу, кога су реке улепшавале, кише заобилазиле, а сунце пуштало своје најлепше зраке по живописним пољима, живео је неугледни сељанин.

И кућица у којој је живео беше неугледна и трошна, а он и његова жена сами, тужни и често гладни… Имали су само седам пачића. О њима су свакодневно бринули, а то мало хране што су имали, делили су увек на девет делова – за пачиће и себе.

Надугачко и нашироко су сви сељани причали о тој малој породици. Причали су да убоги сељанин пречесто прича са пачићима, смеје се са њима, чак их и мази! Често испредаху приче о прстену на руци убогог сељака, који је био велик и скупоцен. Сви су се у селу чудили зашто тај прстен не прода и тако обезбеди себи и својој жени бољи живот. Све је око тог сељанина деловало мистериозно и чудно.

Једног од оних дана, када се сунце наљути на свет па мање сија, када кише падају из ината, а ветар дувак као да ће да одува кровове, у селу приметише чудну кочију. Била је то кочија са златним точковима и три прелепа бела коња. Зауставила се на сред села! Из кочије је изашла девојка златне косе, са звездама у очима. Лаким кораком, упутила се ка трошној кућици на крају села. Дошавши код сиротог сељака, посула је златни прах и рекла: „Седам година несреће управо пролази сада!“ Била је то вила мора.

Одједном се убога кућица претвори у дворац, а весела дечја граја чула се са свих страна. Четири дечака и три девојчице су весело трчали по дворишту. Појавише се и сељанин и његова жена, са крунама на главама. Седмогодишња клетва зле вештице која је бачена на краља мора коначно је поништена!

Краљ, краљица и њихово седморо деце живели су срећно и дуго, а о слављу које направише у селу и данас се прича. Село је и даље лепо, а сунце је наставило да пушта своје најлепше зраке по живописним пољима. Сељани, поносни на краља, живеше у срећи и весељу.

Немања Спасић

Овај рад је настао у креативној радионици Малог биоскопа, након гледања филма „Бескрајна прича“.